У навечерје евхаристијског прослављања Светог Максима Исповедника, 2. фебруара 2023. године, у васкрслом Господу Исусу уснуо је највећи савремени православни теолог, почасни доктор више светских универзитета, међу њима и Православног богословског факултета у Београду, учитељ учитеља студената поменутог факултета, епископа проф. др Игнатија Мидића, митрополит пергамски Јован Зизијулас.
Свесни конститутивности, незаобилазности и незаменљивости митрополитове личности и богословском опуса у савременом православном дискурсу, Група за Систематско богословље УБ ПБФ уприличила је, 12. децембра 2023. године на Православном богословском факултету УБ, у оквиру научног скупа – колоквијума циклус излагања као знак сећања на њега и оприсутњења његове теологије. С обзиром на широку лепезу отворених питања у митрополитовог корпусу научним скуп је структуисан у три заседања, са три модератора и једанаест излагача – професора, наставника и доктораната.
Отварајући симпосион речима благодарности, презвитер проф. др Александар Ђаковац, модератор прве сесије, поздравио је све учеснике речима:
„Већ годинама уназад наша Група за Систематско богословље организује скупове ове врсте. Тада смо разговарали о томе и размишљали како ћемо направити скуп на коме ће наши докторанти имати прилике да чују једни друге, да сви чујемо једни друге, на чему је и митрополит Јован Зизијулас инсистирао“. Након ових речи, презвитер се осврнуо на парадигматичну проблематику заборављања својих богословских претходника и учитеља, завршавајући директном констатацијом: „Већина нас се са теологијом у правом смислу речи упознала, највећим делом, кроз теологију митрополита Јована Зизијуласа, а посредством његовог ученика епископа пожаревачко-браничевског Игнатија“.
Након ових речи, позвао је ученика, савременика и настављача митрополитовог курса епископа пожаревачко-браничевског проф. др Игнатија (Мидића) који је своје уводно предавање на тему „Неопатристичка синтеза у делима митрополита пергамског Јована (Зизијуласа)“ започео речима захвалности: „Благодарим оцу Александру на позиву и изражавам захвалност Групи за Систематско богословље која је уложила труда да се организује скуп“.
Затим, владика је одмах пружио своју оцену митрополитове мисли: „Митрополит је познат свима, а време ће показати да се ради о једном од највећих богослова нашег времена“. Под визуром неопатристичке синтезе, епископ је смер свог излагања започео указивањем на комплексност, доследност, богатство и дубину митрополите личности и дела која „проучавају многе теме и све су повезане са животом Цркве и човеком у целини“. Ипак, епископ Игнатије је на овом месту указао на суштинску методолошку поставку теологије пергамског архијереја:
„Оно што посебно карактерише митрополита јесте наглашено интересовање за решавање онтолошких проблема, како за живот Цркве и савременог човека, тако и света у целини. То чини на основу методе неопатристичке синтезе као једне од кључних у теологији великих и древних отаца“.
На овим основама, излагач је, у циљу систематичност свог истраживања, указао на јасну дефиницију неопатристичке синтезе, а нарочито на њено суштинско одређење, на коме је о. Георгије Флоровски инсистирао, а митрополит Јован (Зизијулас) аутентично применио: „Неопатристичка синтеза значи да теологија древних отаца треба да буде проучавана као образац и узор за решавање савремених теолошких проблема и то како са циљем јединства Христове Цркве, тако и христијанизације целог света у коме живимо“. Централни део излагања владика је посветио конкретним примерима примене неопатристичке синтезе у митрополитовим делима: од личносне тријадологије и онтологије личности, преко христологије, еклисиологије и ктисиологије, до сотириологије, антропологије и есхатологије. На крају свој дискурс крунисао је индикативним речима:
„Теологија апостола као и древних отаца, а њој је следовао митрополит пергамски је грађена у контексту онтолошких проблема човека и света. Ако се теологија не бави проблемом смрти, који је пре свега онтолошки проблем, као и вечним животом сваког човека и света у целини, онда она није ни потребна“.
Први у низу излагача, у оквиру првог заседања, био је презвитер доц. др Вукашин Милићевић са темом „Јован Зизијулас као систематичар: један покушај опште оцене“. Своје излагање, доцент је започео констатацијом:
„Јован Зизијулас је, и то мислим без икакве задршке, највећи модерни православни систематичар“.
На овим основама, излагач је изнео неколико конкретних разлога ове констатације, међу њима: међусобна и органска повезаност свих аспеката теологије под велом креативне и критичке философске реинтерпретације кључног појма личности код Зизијуласа; као критичар, митрополит се увек креће у границама ортодоксије која захваљујући томе бива схватана као креативна и надахњујућа; и последњи кључни разлог аутор дефинише следећим речима:
„Зизијуласова мисао је у потпуности црквено релевантна, јер она адресира кључне проблеме са којима се наша црквена реалност суочава и може се узети као поуздан путоказ за њихово решење“.
На крају, излагач је упутио на постојање извесног простора критике самог митрополитовог курса, што како сâм каже, не умањује његов значај, већ напротив, наглашава да рад на отклањању извесних мањкавости овог курса представља ургентни задатак савремених генерација православних теолога, васпитаних на Зизијуласовим делима. Зато је проф. Милићевић своје излагање и завршио у овом духу: „Постоји простор за даљу разраду, али је она могућа само на аутентичном темељу какав је поставио митрополит Јован (Зизијулас)“.
Након ових речи, модератор је позвао следећег учесника, докторанта Немању Величковића да се свима обрати темом „Рецепција богословља митрополита Јована Зизијуласа код српских теолога“. Излагач је одмах на почетку истакао циљ свог излагања:
„Циљ рада не представља осврт на конкретна догматска учења митрополита пергамског, већ хронолошки осврт на деловање митрополитовог богословља на нашим просторима, као и утицај који је изазвао на водеће академске теологије“.
Самим тим, утицај и деловање митрополитове теологије посматрао је кроз три целине: кроз преподобног Јустина Ћелијског и његове ученике, експлицизно мислећи на блаженопочившег епископа Атанасија Јевтића; у оквиру наставника и професора УБ ПБФ; нарочито кроз личност епископа пожаревачко-браничевског Игнатија (Мидића).
У оквиру последњег излагања првог заседања, реч је преузео презвитер проф. др Александар Ђаковац темом „Митрополит Јован Зизијулас и његови критичари: личност и суштина“. Започињући поставком да велики мислиоци и велики умови изазивају буру и утичу на друге, изазивајући критике и дијалог, излагач је указао на важност, легитимност и конститутивност конструктивне критике као оне која је у сржи самог теолошког дискурса. На тим основама, проф. Ђаковац је директно изјавио:
„У последњих педесет година, свакако, да је митрополит Јован Зизијулас онај који је најуспешније и са највећим позитивним последицама чинио у оквирима православне теологије и шире“.
Након ових речи, излагач је директно указао на, конкретно, тројицу критичара митрополитовог курса онтологије личности, односно, „онога што је суштински важно за митрополита, али и за нас“ – на Лукијана Турческу-а, Жан-Клод Ларше-а и Николаја Лудовикоса. Критике ових аутора излагач је објаснио у многим аспектима који, пак, кулминирају у иницијалном ставу: митрополит пергамски не чита исправно и аутентично изворе, запоставља неке аспекте теолошке мисли, а неке претерано истиче и реконтекстуализује оне који не одговарају његовој поставци. Свестан ових критика, излагач је указао на директне опасности до којих ове критике могу довести, са најдиректнијим последицама по концепт личности у тријадошкој примени. Зато је и закључио речима:
„Читајући оце, чини ми се, а с обзиром на критичаре, једино теолошки приступ митрополита Зизијуласа јесте темељ и гаранција православности и доследности наше црквене теологије теологији отаца“.
Друго заседање, на којој је модератор био проф. др Раде Кисић, отворио је својим излагањем Александар Глишовић темом „Приступ митрополита Јована Зизијуласа еклисиолошком питању односа једног и мноштва“. Своје излагање колега Глишовић је започео речима:
„Уколико погледамо дела митрополита Зизијуласа можемо наћи ставове да Црква не може, а да истовремено не буде јединство једног и многих, или став да је Црква истовремена једна и многе“.
На основу ових речи указао је на суштинско питање свог истраживања: на основу чега митрополит пергамски Јован Зизијулас износи овај став? Полазећи у одговору на постављено питање, аутор се осврће на философско питање Једног и Мноштва уопште, прелазећи на богословске и еклисиолошке импликације овог односа. На основу анализе ових импликација, излагач је закључио:
„Једно и мноштво се морају срести у еклисиологији митрополита Јована Зизијуласа, а место тог сусрета је Евхаристија“.
Свестан алармантности и ургентности теме о питању душе, као и о заступљености овог питања у ужим и ширим теолошким кружоцима, следећи излагач, протођакон проф. др Златко Матић је у оквиру анализе отворених питања у митрополитовој мисли своју тему конципирао насловом „Учење о (бе)смртности душе у опусу митрополита Јована пергамског“. Одмах, на самом почетку истакао је мото свог излагања:
„Бесмртност душе није одбачена ни у једном мом писаном тексту, каже митрополит пергамски“.
Указујући на систематско-богословску анализу као на шири оквир свог истраживања, протођакон је изнео два суштинска питања свог излагања: како митрополит Зизијулас разуме учење о бесмртности уопште и бесмртности душе; на који начин његови ставови могу бити реципирани даље у православном богословљу нашег времена. Оно што ово излагање издваја јесте чињеница да је основни извор на коме се заснивају одговори на постављена питања последња монографија митрополита под називом Сећање на будућност: према есхатолошкој онтологији, која на онтолошко-есхатолошки начин приступа овом проблему. Полазећи од базичних ктисиолошких претпоставки митрополитовог курса, пројављеном у претпоставци да је смрт као највећи непријатељ онтолошка категорија, излагач наглашава: „Онтолошки проблем (смрт) потребује онтолошко решење (васкрсење)“. На овим основама, протођакон доказује ову поставку конкретним примером:
„Погрешно је првенствено онтолошко решење проблема смрти тражити у бесмртности душе. Заједно са својим учитељем, Флоровским, Зизијулас одбацује тај приступ решењу проблема смрти, јер душа није онтолошка подлога људског бића, она није подмет, није ипостас […] Преживљавање душе није довољно да би нам допустило да говоримо о опстанку људског бића. Потребно је васкрсење тела као финални есхатолошки чин“.
На овом месту излагач недвосмислено наглашава да је то васкрсење конкретних личности, а не једног великог бића (τό εἶναι), јер је ипостас примарна онтолошка категорија односа који човек тка током живота. Зато на овим поставкама излагач наставља: „Зато је васкрсење успостављање односа који су конституисали другога, а који су смрћу прекинути. Васкрсење није устајање индивидуа или аутономних јединки, васкрсење је успостављање заједнице, а не просто оживљавање тела“. Изрекавши недвосмислено ову поставку, излагач је указао на њене директне последице по насловљену тему:
„Душа иако би била бесмртна има потребе да буде уипостазирана, или речником митрополита, оцерковљена“.
У закључку свог излагања, протођакон је завршио есхатолошком перспективом назначеног питања:
„Циљ нашег живота је да устајемо и лежемо са ’Мараната’ на уснама, да дишемо у том ритму, да нам откуцаји срца изражавају чежњу да нам Господ што пре дође, да га вапајно молимо: ’Докле ћеш, Господе, одлагати долазак’. ’Дођи Господе’, то је порука овог излагања, а и, чини нам се, читавог опуса митрополита“.
Последњи излагач друге сесије био је презвитер Стефан Јовановић са темом „Тело као икона Божја у антропологији митрополита Јована Зизијуласа“. Своје излагање започео је речима:
„Анализирањем библиографије митрополита Јована Зизијуласа можемо закључити да у његовом опусу нема пуно радова који се баве проблемом теологије тела, али они који постоје су врло подробни“.
Курс предавања презвитер Стефан започиње освртом на важност ове теме, конкретно, у данашњем виртуелном простору, те наглашава да је неопходно одговорити на назначену тему оквиром тријадологије, еклисиологије и антропологије, на начин својственом пергамског архијереју. У том оквиру, своје излагање је поделио у неколико целина: питање различитих приступа које митрополит разуме о теми улоге и места тела; питање разлика у приступима које митрополит препознаје; однос тела и иконе Божје у човеку; питање статуса тела у есхатолошкој реалности. Након ових обрађених питања, излагач је поентирао своје излагање следећим речима:
„Савремени изазови позивају Цркву да изнова и увек сведочи своју соматологију. Испред савременог богословља стоје два приступа: тело као природни састав човека са призвуком есенцијализма или тело као дар Божји којим се остварује Божја замисао за људе, у коме се остварује заједница по угледу на тројичну […] Ако се тело овако разуме, оно се посматра као икона Божја, како је закључио митрополит“.
Последње, треће заседање, на коме је улогу модератора преузео протођакон проф. др Златко Матић, започело је излагањем докторанта Стефана Пејаковића темом „Бог и Откривење – Тријадологија код митрополита Зизијуласа и Либералних теолога“. На самом почетку излагач је нагласио:
„Покушаћу да акцентујем извесне аспекте који у контрасту са другим учењима, која нису само део прохујалих времена, него преживљавају и данас, а то су ставови неких либералних теолога“.
Зацртани смер излагања конкретизовао је примером грофа Цинцендорфа и Шлајермахера и њиховог поимања Божјег бића. Почевши од првог либералног теолога, излагач је нагласио његову поставку која се огледа у ставу: о вечном иманентном Божјем животу се не може знати ништа и имена Отац, Син и Свети Дух описују се у односу на свет, у односу на икономијску Тројицу. Након ове поставке, излагач је указао на Шлајермахеров став који се огледа у одбацивању могућности да се о Богу било шта каже ван Христовог откривења. Ове две поставке излагач је поставио у односу на тријадологију митрополита пергамског:
„Који сотириолошки модел подржава тријадологија? За либералне теологе одговор је ниједан. За Зизијуласа, пак, тријадологија подржава евхаристијски модел спасења. Отуда због различитог схватања тријадологије различито се перципира и сотириологија“.
Други излагач треће сесије био је проф. др Раде Кисић са темом „Саморазумевање Православне Цркве у екуменском дијалогу“. Одмах, на почетку, излагач је директно указао на суштинско питање свог излагања:
„Како митрополит пергамски види учешће и место православне Цркве у екуменског дијалогу“.
Започевши своје излагање историјатом самог екуменског дијалога као и питањем базичних поставки екуменског дијалога у најранијом фази, излагач је указао да су након више од једног века присутна иницијална питања, притом наглашавајући да су придодата и нека нова: да ли православна Црква треба уопште да учествује у екуменском дијалогу; која је улога православне Цркве у том покрету; да ли њено учешће у екуменском покрету има неке последице по учење и праксу православне Цркве; какав је еклисиолошки статус инославних са којима смо деценијама интензивно у дијалогу. Сва ова постављена питања, проф. Кисић је у излагању уоквирио питањем места митрополита, као водећег православног учесника, у екуменском дијалогу. На крају, закључио је цитирајући митрополитове речи:
„Морамо се непрестано питати да ли је оно што нас уједињује или дели, ствар есхатологије, да ли се тиче судбине Божјег света, коју му је Бог припремио у Христу. Плашим се да често остављамо утисак да у нашим екуменским настојањима немамо визију; да се, или свађамо око питања из прошлости, или око ствари које се тичу наслова у вестима дана, не постављајући питања од крајњег значаја за ове ствари.“
Трећи излагач треће сесије био је докторанд Небојша Стевановић са темом „Путем богословско-онтолошке поставке теологије примата у опусу митрополита Јована (Зизијуласа): питање рецепције тријадолошке утемељености примата у савременој православној еклисиологије“. На самом почетку, излагач је започео речима:
„’Драги Зизула’, ‘достојан ученик свог учитеља Флоровског’, ‘Сент-Егзипери теологије’, централна личност екуменског богословља, ‘истинити теолог’, један од најоригиналнијих богослова и најцитиранији православни теолог, за кога преподобни Јустин Ћелијски каже да није ‘срео дубљег и умнијег православног теолога’ само су неки од описа митрополитове личности, који указују на ширину и дубину тема и отворених питања у оквирима систематског богословља“.
Како је и сâм назначио, централно питање излагање је: на који начин је примацијални курс митрополита пергамског Јована Зизијуласа реципиран у оквирима савремене православне еклисиологије. Полазећи од постављене теме, излагач је, најпре, изнео базичне тријадолошке претпоставке митрополита која кулминира у поставци: личност Бога Оца је узрок постојања Свете Тројице. На тим основама, указавши на сапостојање тројичног поретка и киноније, као неодвојивих аспеката личносне тријадологије, излагач указује на конкретне примере примењивања овог модела на плану питања првог у Цркви у опусу пергамског теолога. У оквиру примацијалног дискурса митрополита пергамског излагач је изнео суштинско одређење: примат и саборност, као нераздвојиве реалности и пројаве тројичног модела на еклисиологију, представљају у корпусу митрополита еклисиолошку неопходност. Указавши на овај курс, последњи део излагања аутор посветио је питању рецепције овог правца теологије примата у оквирима савремене православне еклисиологије, примером предавања митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) на Православној духовној академији Светог Владимира у Њујорку. Своје излагање поентирао је речима:
„У дефициту примењивања митрополитовог модела и тријадолошке перспективе на теологију примата постоји перманентна опасност на коју је и сâм указивао, да се први у Цркви посматра као реалност административне структуре Цркве, историјско-социолошко-политичке парадигме“.
Последње излагање научног скупа било је предавање докторанткиње Сање Стевановић која је говорила на тему „Теологија црквеног појања у богословљу митрополита Јована Зизијуласа“. Желећи да нагласи чињеницу да је неоспорна релевантност митрополитовог курса и у овој теолошкој области, започела је речима:
„Искуство ‘почетка једног света’ дошло је и са слушањем музике чији су звуци открили једно лично присуство.
Исказана мисао представља парафразу једне од укупно две мисли које је блаженопочивши митрополит Јован Зизијулас у својим записима посветио музичкој уметности.“
Указавши на циљ свог излагања који се огледа у откривању места теологије црквеног појања у богословљу митрополита, закључила је:
„Следујући за примером оца Јована који не тежи запоседању истине, а тиме ни стављању тачке на тему црквеног појања, исказане делове једног ширег цитата остављамо слушоцима на разматрање. Са потпуним поверењем у предањску стабилност његових мисли не сумњамо да ће веродостојно и уједно аутентично разумевање односа љубави са црквеним појањем наћи свој пут како међу богословима Систематског богословља, тако и међу свима ближњима.“
Након конструктивних дискусија, који су били природни след сваког заседања, протођакон проф. др Златко Матић је упутио завршну реч, која ће, услед чињенице да је настала ad hoc и на основу атмосфере и духа самог скупа, бити пренета готово у целини:
„У свом уводном предавању епископ Игнатије је указао на лепезу тема које је у свом раду третирао митрополит пергамски Јован Зизијулас. Срећни смо што се кроз ових једанаест излагања његова тврдања показала тачном. Након анализе методолошких претпоставки, преко ерминевтичких последица читаве теологије пергамског епископа, аутори су извршили анализу његове антропологије, христологије, еклисиологије, сотириологије, тријадологије, екуменског богословља, упоредног богословља и питања теологије црквеног појања. Тиме су потврдили да је митрополитов опус неисцрпан извор, као што је неисцрпан извор била његова личност, сусрети и разговори са њим. Тиме смо сви потврдили митрополитову идеју његовог теолошког приступа да је задатак систематског теолога да учини експлицитним оно што је у исказима Светог Писма и отаца имплицитно. Овај задатак тражи верност Светом Писму и оцима, комбинован са отвореношћу према питањима који оци нису постављали у своје време […] Овим смо показали холистички приступ и визију како систематског богословља, тако и уопште православног богословља […] Овај скуп би био затворена вежба одређеног броја професора и њихових доктораната, да није вас, а захваљујући вама он је постао догађај који је носио, поред академског, и васпитни и црквени и пастирски карактер. Благодарим свима још једном!“
Небојша Стевановић
